Začetak metodoloških principa arhitektonskih intervencija

 JOHN RUSKIN     vs    VIOLLET-LE-DUC

ruskin vs le duc

Sve do XIX veka, intervencije na graditeljskom nasleđu nisu bile metodološke u smislu davanja značaja elementima stare arhitekture. Renesansni ili barokni graditelji bi uvek pronašli način da prikažu veličanstveni izgled ovih arhitektonskih stilova tako što bi nadogradili ostatke starog arhitektonskog objekta u istom stilu i tehnici, ne praveći razliku između starog i novog. Sa francuskim arhitektom Ežen Viole l’ Dukom (Eugène Viollet-le-Duc) i engleskim umetničkim kritičarem Džonom Raskinom (John Ruskin), koji su kasnije postali dva glavna teoretičara na ovu temu, pitanje savremenih arhitektonskih intervencija postalo je više od pitanja stila ili tehnike. Postalo je pitanje etike.

Sa njihovim stavovima na temu očuvanja istorijske arhitekture prvi put je napravljena razlika između pojmova konzervacija restauracija. Dok je Raskin tvrdio da je konzervacija jedini način očuvanja stare arhitekture, Viole l’ Duk je smatrao da je restauratorska metoda ta koja će objekat najbolje sačuvati. Dalja evolucija teorija rekonstrukcija i metodologija kojima se čuva graditeljsko nasleđe dovešće danas do formulisanja novih pojmova i njihovih značenja o čemu sam već pisala ovde, ali hajde za početak da vidimo kako su o ovoj temi tada razmišljali Raskin i Viole l’ Duk:

Džon Raskin: ’’Sedam lampi arhitekture’’

U jednoj od svojih zaostavština iz teorije arhitekture on nam daje sedam glavnih principa kao sedam ljudskih i društvenih vrednosti kojima bi svaki arhitekta trebalo da se vodi:

Žrtvovanje  |  Istina  |  Moć  |  Lepota  |  Život  |  Sećanje  |   Poslušnost

U šestom poglavlju – ’’Lampa sećanja’’ – Raskin piše o restauraciji:

’’Očuvanje arhitekture koju posedujemo je pravo značenje reči Restauracija…’’

On svaku vrstu intervencije na ’mrtvoj’ zgradi vidi kao destrukciju i laž, veštački i neprirodni način da se produži život nečemu što je već mrtvo. Smatra da nijedan čovek ne sme da menja sudbinu objekta koju mu je Božija volja nametnula kao i da nijedan drugi čovek ne može da povrati duh utkan rukom čoveka koji ga je prvi sagradio. Najveći sjaj objekta Raskin vidi u njenoj starosti i njenim godinama, te kao način da se sačuva arhitektura, privatna ili javna, on predlaže da “Kada gradimo, treba da gradimo za uvek. Kako jedna zgrada stari, moramo je paziti najbolje što umemo jer je to najpogodniji način da joj se produži život. Konačno, ako restauracija postane neophodnost, umesto postavljanja Laži na njeno mesto, mi trebamo postupiti iskreno i bukvalno je uništiti rušenjem.”

Viole L’ Duk: ’’Razgovori o arhitekturi’’

Istovremeno, sa sopstvenim pisanim zaveštanjem gde sistematski organizuje svoj pristup arhitekturi i arhitektonskom obrazovanju, Viole l’ Duk se suprotstavlja Raskinovoj teoriji predlažuči modifikaciju kao način intervencije. Njegova racionalnija ideja restauracije stare arhitekture bila je da se ponovo izgradi/dogradi uz pokušaj davanja kontinuiteta jeziku njenog vremena tako da se završi dobijajući izgled koji možda nikada nije postojao. Njegov stilski način shvatanja restauracije, za razliku od Raskinovog konzervativnog, podrazumevao je važan naučni faktor: kako bi se napravila dobra restauracija i vredna rekonstrukcija stare arhitekture, od vitalnog je značaja izrada studije i ozbiljno istraživanje istorije objekta, učenje o tehnikama gradnje koje su korištene kao i stvaranje ideje o tome šta je ta zgrada predstavljala u prošlosti. Iako je na kasnije graditelje više uticao svojom teorijskom zaostavštinom, ostavio je i svedočanstvo, na zgradama  na kojima je intervenisao, da je praktikovao arheološki precizan stil restauracije sa naročito inovativnim dizajnom. Pošto je ovladao rečnikom Gotike, u svojim crtežima i studijama koristio je nove materijale, najčešće gvožđe, na način koji je savršeno korespondirao sa srednjevekovnom konstrukcijom i tako uspevao da ažurira etos gotičkog strukturalnog izraza. Istoričari arhitekture su ga kasnije ocrnili zbog korišćenja materijala mašinskog doba i lukavog pregrupisavanja arhitektonskih elemenata i njegov rad nazvali revizionizmom istorijske stvarnosti, ali danas je njegovo ime postalo glagol u modernom francuskom jeziku: “Viole l’ Dučiti” znači ozbiljno rekonstruisati staru strukturu.

2

Viollet le Duc – Centralni toranj katedrale Notre Dame u Parizu

1

Viollet le Duc – Dizajn sa čeličnim elementima, crtež

Ne samo u oblasti arhitektonskih intervencija, nego u mnogo širem pogledu na grad, ove dve teorije su bile glavne. Pod uticajem novih engleskih gradova, Raskin razvija ideju urbanog proširenja van drevnih zidina gde se stari grad mora sačuvati kao muzej ranijeg života, dok Viole l’ Duk, naprotiv, priziva adaptaciju gradskog centra. Takođe na ovom polju, Viole l’ Dukova teorija je bila naučna osnova za radove na temu intervencija u antičkim gradovima njegovih savremenika, italijanskih arhitekata Kamila Boita (Camillo Boito) i Gustava Đovanonija (Gustavo Giovannoni) i austrijskog arhitekte Kamila Sitea (Camillo Sitte).

 

Advertisements

SIMULACIJA TRADICIJE ili Zašto je konkurs u startu pogrešan

Prvom polovinom septembra meseca ove godine, na online portalima, arhitektonskim i ostalim, pojavio se poziv za učešće na konkursu za izradu Idejnih rešenja porodičnih stambenih objekata zasnovanih na arhitektonskim principima tradicionalnog graditeljskog nasleđa (pun naziv), koji je raspisalo Ministarstvo građevinarstva i urbanizma. Tema više nego zanimljiva, privukla je moju pažnju te sam pažljivo pročitala svaku stavku – od poziva za učešće, preko konkursne dokumentacije do programskih elemenata konkursa, a pre nego što sam svoj odgovor na zadatu temu odlučila da iznesem javnosti, sačekala sam da se konkurs završi prateći i odgovore nadležnih na pitanja kandidata u toku raspisa, da bih na kraju videla i rezultate. Ovom prilikom neću iznositi svoj sud o nagrađenim i otkupljenim radovima – oni nisu tema. Tema je sam konkurs.

Bilo bi odveć pretenciozno pokušati napisati bilo šta suvislije od onoga što je profesor Ranko Radović rekao o značaju i interpretaciji narodne arhitekture u nas, u svom eseju “Zamagljivanje narodne graditeljske tradicije” objavljenom 2005. godine, iste one koje je nas je i napustio. No pozivanje na njegove reči ne može da izostane u mojoj reakciji na ovu jeftinu trgovinu koja nipodaštava i arhitektonsku struku i narodno graditeljstvo dok, upakovana u ljubav prema tradiciji zapravo smrdi od masnog papira nepoznavanja suštine.

Strpljivo ću sačekati da pročitate gorepomenuti esej.

Dakle, postoji više problema koje imam sa raspisom ovog nes(p)retnog konkursa:

Prvi se nalazi u licemernom odnosu prema srpskom narodnom graditeljstvu. Činjenica da se o autentičnoj srpskoj kući – onoj istoj na koju se ovde valja ugledati – praktično i zakonski ne brine, baca tamnu senku sumnje na sam motiv konkursa. Stara, originalna, rukom, umom i duhom čoveka iz naroda sačinjena kuća, moravska, šumadijska, vojvođanska ili brvnara, ruše se i raspadaju od starosti i zapuštenosti. Zakon ih ne štiti ako nisu klasifikovane kao kulturno dobro, korisnici (ako ih i ima) nemaju sopstvenih sredstava da ih restauriraju ili rekonsktruišu a država im ne nudi pomoć jer…? Slučaj preostalih novosadskih trščara godinama čeka epilog dok vlasti žmure nadajući se njihovom spontanom urušavanju kako bi skinule taj problem sa vrata. Nije nepoznato da graditeljska baština ima ogroman ekonomski potencijal ako bi se na pravi način iskoristila. Regionalna raznovrsnost u okviru ove, jedne tipologije govori o velikom kulturnom bogatstvu koje posedujemo, ali nažalost nedostatak ideja kojima bi se ono moglo održati u životu i iskoristiti dovodi do mogućnosti da potpuno nestane. Zašto se ne raspiše konkurs putem kog bi se generisale ove ideje?

Drugi problem leži  u zadatku izrade tipskog projekta tradicionalne kuće. Prvo bih razložila ovu sintagmu na dva pojma koja se ovde nalaze u diskutabilnom odnosu – tipski projekat i tradicionalna kuća. Ne bih iznosila argumente kojima namenski projektovana kuća, za poznatog korisnika na poznatoj lokaciji, skoro smrtno ranjava tipski projektovanu kuću, za imaginarnog korisnika na imaginarnoj lokaciji, u borbi za opstanak vokacijske etike. Skoro smrtno ranjava, kažem, ali ne ubija do kraja jer u vremenu u kom tehnološka rešenja dozvoljavaju funkcionalnu fleksibilnost u oblikovanju prostora uz socioantropološke analize koje daju određene smernice za projektovanje, pametan dizajn prefabrikovane tipske kuće predstavlja pravi kreativni izazov koji će opravdati njenu ekonomsku prednost. Ona je, do duše, sa našim zakonima i dalje diskutabilna, ali za prosečnog investitora ona je uvek presudan faktor. Spomenuh prefabrikaciju u ovom kontekstu, uprkos tome što ona nije bila uslov konkursa, kako bih naglasila dodatnu mogućnost razvoja industrije i poklonila argument za delimičnu odbranu zadatka. Sa aspekta arhitektonske etike, najveći problem koji tipske kuće imaju je apstraktna lokacija za koju su projektovane i to je ona karta kojom namenski projektovana kuća udara mortkontru tipskoj kući. Da uz ovaj konkurs postoji plan, urbanistički plan sa definisanim parcelama, topografijom i ambijentalnim karakteristikama konkretne lokacije, još jedno zrno smisla bilo bi dodato zadatku. No, i dalje bi problematičan bio kontekst u koji se narodna kuća stavlja, i obrnuto, problematična bi bila tema za oblikovanje tipske kuće. Jer, kao što profesor Radović kaže: “Narodno, tradicionalno graditeljstvo nije stil nego je pogled na svet i na život, na prirodu i na duh mesta, stav prema životnim procesima i materijalima, prema podneblju i autentičnosti. To je svet istine i stvarnosti. Van mode i marketinga. Ta je arhitektura zato tako velika što slavi svakodnevno, bez zamagljivanja i bez udvaranja, bilo kome i za koju paru.” 

Tradicionalna kuća, moravska, šumadijska, vojvođanska ili brvnara, je već savršena predstava narodnog graditeljskog duha koja ne zaslužuje da na ovaj način bude tretirana. Pogrešnim usmeravanjem kroz ovaj konkurs njena interpretacija pokazala je banalni odnos prema narodnom neimarstvu i potencijalno uzrokovala više štete nego koristi za graditeljski razvoj srpskih sela.  O značaju tradicije i narodnog graditeljstva za savremenu arhitekturu pisala je u svom naučnom radu Radmila Tomovska Blagojević, u kom vrlo jasno objašnjava suštinu koja je naručiocima konkursa, a potom svim ostalim učesnicima u njemu, očigledno promakla:

“…istorijski kontinuitet ne podrazumeva pozajmljivanje motiva i ideala, već humanih vrednosti. Oblici narodnog neimarstva u sebi sadrže značajne principe građenja, projektanskih koncepata, filozofskih ideja i stavova, koje je bitno zadržati da bi se moglo od njih učiti. Narodno neimarstvo se prema tradiciji odnosi veoma iskreno prihvatajući trajne pouke, a odbacujući sve ono što je prolazno i stilski “moderno”. Pritom, narodno neimarstvo nikada ne zaboravlja prevesti opšte dimenzije i koncepte na svoj lokalni “jezik” i podrediti ih prema svojim potrebama. Na ovaj način obećava očuvanje identiteta i autentičnosti određenog mesta. Značaj materijalne istorije je ogroman i nudi mogućnost za kritičko čitanje, tumačenje i razvijanje koncepata, koji se odnose na vanvremenske principe projektovanja i građenja. Možemo zaključiti da transcendentalne kvalitete narodnog neimarstva proizilaze iz proučavanja koncepata ove arhitekture, a ne usvajanja i kopiranja gotove forme i planova. Reinterpretacija regionalne istorije i njeno transformisanje kroz sopstveni senzibilitet, da bi se zadovoljile potrebe sadašnjosti i budućnosti, naglašava značaj tradicije za savremenu arhitekturu.” 
.

Poslednji, ali ne i najmanje bitan problem ovog konkursa ogleda se u odnosu raspisnika konkursa prema graditelju. Kažem graditelju, jer pored arhitekte čiji je projekat (uvredljivo jeftino) kupljen želim da obuhvatim i tog anonimnog zidara sopstvene kuće kome je projekat (besplatno) namenjen. Svedoci smo decenijske degradacije arhitektonske struke u Srbiji koja nije na ništa nižim granama od mnogih drugih akademskih oblasti u kojima diplomci, magistranti i doktori nauka pokušavaju da pošteno i u skladu sa etikom svog posla zarade za pristojan život, te stoga mizeran iznos ponuđenih novčanih nagrada i odricanje od obaveze naručioca da autore nagrađenih i otkupljenih radova angažuje za izradu izvođačkog projekta ne iznenađuju toliko koliko su brutalno uvredljivi. Dodajmo na to i rok za izradu projekta od zvaničnih mesec dana (bez mogućnosti produžetka) koji su već uveliko krenuli da cure dok konkurs nije stigao do javnosti i ostavio, u vrh kape, tri i po nedelje za istraživanje, analizu, projektovanje i prezentaciju. Kandidatima slabije upućenim u izvore iz kojih bi crpli inspiraciju velikodušno je ponuđeno čak četrnaest naslova stručne literature o narodnom neimarstvu (u fajlu sa pitanjima i odgovorima na stranici Ministarstva) koje bi nadljudskim sposobnostima čitanja i procesuiranja valjalo  preći za to kratko, zadato vreme dok su ostale smernice dovoljno apstraktne da ostavljaju prostor za kreiranje…pa, onoga što je na kraju i kreirano.

Na trenutak ću se osvrnuti na knjigu arhitekte i teoretičara arhitekture Slobodana Maldinija – Porno i pank neoarhitektura u kojoj, između ostalog, govori o nemogućnosti arhitekte “koji nikada nije  zamahnuo čekićem ili zavrnuo šraf” da ima potpunu kontrolu nad nastankom svog arhitektonskog dela i “iskoristi prednosti koje se dobijaju iz holističkog poznavanja procesa gradnje.” Time arhitekta narodnog graditeljstva postaje sopstvena antiteza a, ironije li krasne, taj isti čovek kome se gotov projekat nudi je potomak onog istog anonimnog graditelja koji je svojim rukama, umom i duhom izgradio one iste kuće na koje se školovane arhitekte – učesnici konkursa ugledaju. Ako su njegovi deda, pradeda i čukundeda znali kako da sagrade kuću, tako savršenu, jednostavnu i divnu, zar nije uvredljivo misliti da on sam to isto ne bi znao kada bi živeo u skladu sa vrednostima koje bi ovde trebalo da se promovišu? Umesto što mu se nude veštačka rešenja, krojena po pomešanim standardima arhitekture i života, tog čoveka bi trebalo obučiti, edukovati o savremenim tokovima i podsetiti na znanja njegovih predaka, probuditi u njemu njihov duh i pustiti da sam nastavi da gradi stvarajući novu srpsku narodnu arhitekturu, autentičnu za svoje vreme. Postoje dobri ljudi koji to već uveliko i samoinicijativno rade i u tome bi ih trebalo podržati. Jedna od njih je arhitekta Dragana Kojičić, osnivač Centra za zemljanu arhitekturu, koja se godinama unazad bavi edukacijom i promocijom tradicionalnog sistema gradnje zemljom, tipičnim za Vojvodinu, i svojim blatnjavim rukama daje savršen primer kako se narodno graditeljstvo neguje i čuva.

Na kraju, zaključak je da cilj ove tragikomične akcije Ministarstva  nije nikakvo “afirmisanje arhitektonskih principa tradicionalnog graditeljskog nasleđa” niti bavljenje savremenom praksom projektovanja i izgradnje, već su ove odrednice poslužile kao udica na koju valja staviti tradicionalizmom namirisan mamac od buđavog hleba koji će poslužiti za pecanje najsitnijih, a najmnogobrojnijih riba u ovom našem moru plavom koje čine biračko telo. Bez zle namere, naprotiv, završiću ovaj tekst sa nadom da će prevagnuti razum i osujetiti nameru Ministra Ilića da se izgrade čitave ulice, pa i naselja sa “pravim srpskim kućama, na kojima su nam nekada zavideli u svetu“.(citat: B92.net 23.09.2013. “Traže se rešenja za “srpske kuće””)

Ivana Korać, dia

VRSTE INTERVENCIJA na graditeljskom nasleđu

HPIM5827

Conimbriga, Portugal

U okvirima arhitekture i urbanog planiranja, prema Prof. dr Nunu Portašu (Nuno Portas), portugalskom arhitekti i stručnjaku za urbane i arhitektonske rekonstrukcije, od velikog je značaja za svakog profesionalca u ovim oblastima da ume da razlikuje sledeće vrste intervencija:

RESTORATION (restauracija), RECUPERATION (rehabilitacija), REUSE (ponovna upotreba), REVITALIZATION (revitalizacija), REQUALIFICATION (rekvalifikacija), REANIMATION (reanimacija) i REGENERATION (regeneracija).

Profesor Portaš dalje deli intervencije prema prostornim strukturama nad kojima se sprovode:

One koje se odnose na arhitektonske objekte:

  1. RESTORATION (restauracija) – predstavlja konsolidaciju i konzervaciju monumentalnih građevina bez dovođenja njihove namene u pitanje. [Konzervacija i restauracija se danas pojavljuju u istom kontekstu kada je reč o očuvanju kulturnih dobara. U jednom od narednih postova saznaćete da to nije oduvek bilo tako i da su one u početku predstavljale dijametralno suprotne metode intervencije sa drugačijim značenjima nego što ih imaju danas.]

Gradska većnica u gradu Bielsa, Španija

  1. RECUPERATION (rehabilitacija – u praksi najčešće označena kao REKONSTRUKCIJA) – prihvata uvođenje novih arhitektonskih elemenata prema kompatibilnosti sa funkcijom, formom i materijalima objekta.

THE WATERHOUSE BOUTIQUE HOTEL, Shanghai, China

  1. REUSE (ponovna upotreba) – se može definisati kao re-okupacija datog prostora, što znači davanje nove namene prostoru, koristeći adaptaciju kao ključnu aktivnost kojom se čuva graditeljsko nasleđe.

Dominikanski manastir pretvoren u centar za performanse, Ptuj, Slovenija

i one koje se odnose na urbane/ruralne/građene celine:

  1. REVITALIZATION (revitalizacija) – predstavlja re-aktivaciju nekog prostora, u smislu vraćanja prostora u život uvodeći u njega nove aktivnosti koje će poboljšati ekonomiju celine

Savamala, Beograd

  1. REQUALIFICATION (rekvalifikacija) – bi bila akcija vraćanja dostojanstva gradu, dajući jednom dekadentnom prostoru novi urbani kvalitet. Ova vrsta akcije se sprovodi  kroz strategije „Menadžmenta javnih prostora“ i „Menadžmenta grada“

Rekvalifikacija urbanog bloka u gradu Curitiba, Brazil

  1. REANIMATION (reanimacija) – znači vraćanje u život uz saniranje oštećenja i odnosi se na slučajeve većih nesreća i katastrofa kao što su zemljotresi, poplave, ratna razaranja i sl.

Varšava, najekstremniji primer urbane reanimacije koji je obuhvatao rekonstrukciju kompletnog urbanog tkiva nakon uništenja tokom II sv. rata

  1. REGENERATION (regeneracija) – je termin koji se pojavio nakon što su neke evropske institucije i fondacije, kao Unesco i fondacije Evropske Unije, utvrdile da su mnoge urbane intervencije elitističke i da obuhvataju samo određene sektore društva isključujući mnoge druge (ovde se misli na izrazitu Džentrifikaciju). Ideja regeneracije je da se vodi računa o obe, i materijalnoj i socijalnoj dimenziji intervencije kako bi se predstavile nova politička i društvena logika. Razlika između ove dve akcije (Regeneracije i Džentrifikacije) koje se često prepliću zahteva posebnu obradu u nekom od narednih postova.

Evidentno, različite aktivnosti se odnose na različite oblike i tipove prostornih struktura i imaju različite polazne probleme (funkcionalne ili konstruktivne) koje treba rešiti, ali često i uključuju jedna drugu na istom ili različitim nivoima, te na taj način generišu nove termine kojima su jednostavno objašnjene. Tako se promena namene nekog objekta uz modifikaciju postojeće strukture najčešće pojavljuje pod terminom ADAPTIVE REUSE, ARCHITECTURAL CONVERSION  ili ARCHITECTURAL TRANSFORMATION, dok neki autori modifikacije postojećih spomenika posmatraju kao METAMORFOZE što one, na kraju, i jesu. Ono što je svima njima zajedničko je težnja za isticanjem kvaliteta koje postojeće narušene strukture poseduju i cilj da se sačuvaju kao deo kulturnog, istorijskog ili tehničkog nasleđa. Izbor najkompatibilnije metode intervencije kao i kriterijumi za odabir elemenata i celina vrednih čuvanja su teme koje izazivaju stručne debate još od kraja XIX veka i koje sa razvojem svesti i tehnologije paralelno evoluiraju i dan danas.

Još jedan, nezanemarljiv vid intervencije u urbanom prostoru koji nije obuhvaćen ovom podelom spada u domen Street Art-a, a to je tema koja zaslužuje poseban post.

Prva fotografija by Ivana Korać, ostale odavde,  odavde, odavde, odavde i odavde.

O NASLEĐU

DA LI JE SVE NASLEĐE?

U svom eseju iz 1993. “Is everything heritage”  François LeBlanc nudi jednostavno objašnjenje da je nasleđe sve ono što bilo ko od nas, individualno ili kolektivno, želi da sačuva i prenese na sledeću generaciju. Ukoliko nešto želimo da sačuvamo – onda je to naše nasleđe. Ovim trodimenzionalnim dijagramom on koncizno objašnjava ovaj pojam i obuhvata sve oblasti koje on može da pokrije.

i_what_is_heritage_diagram (1)

U svetlu njegovog eseja, koji toplo preporučujem, pokušaću da odgovorim na pitanje:

ŠTA JE GRADITELJSKO NASLEĐE?

Pre pola veka graditeljskim nasleđem su smatrane sve one izuzetne građevine koje su pravljene da traju večno i predstavljaju spomenik određenom vremenskom ili stilskom periodu. Kako su građene sa namerom da ponesu takvu ulogu one su lako preživele dug vremenski put. Zaštićene su kao kulturna dobra, brižljivo se održavaju i restauriraju i zato još uvek (po)stoje u svom najlepšem svetlu.

Altare della Patria

Altare della Patria, Rim

Međutim, danas je koncept graditeljskog nasleđa proširen na sve one strukture koje okružuju te velelepne palate, crkve i utvrđenja, na mesta svakodnevnog, običnog života koja upotpunjuju sliku jednog grada, zapravo – jednog naseljenog mesta. Ovde govorimo o onim ”običnim” zgradama anonimnih arhitekata i jednostavnim građevinama repetitivnog modela koje takođe stoje kao predstavnici vremena u kom su građene. Neretko su zapuštene, oronule, nevešto zakrpljene ili potpuno van funkcije i napuštene, ali i takve, osim što imaju ambijentalnu vrednost, u sebi kriju značajne podatke koji nam mogu pomoći da razumemo istoriju i naš kulturni razvoj.

Pariz

Amsterdam

Porto

Ako uzmemo za primer dugačke i uske parcele, uobičajene širom zapadne Evrope, sa kućama istog modela ali od različitog materijala, videćemo istu matričnu strukturu koja je pratila jednu ideju ali pod uticajem različitih kultura ona je drugačije oblikovana. Isto tako, upoznati smo sa trgovačkim četvrtima iz 15. veka koje su gusto izgrađene unutar gradskih zidina kao i sa prostranim delovima grada sa izolovanim kućama razvijenim u 19. veku. Ako povučemo paralelu – saznaćemo više o ekonomskim prilikama svakog perioda. Tako u okviru jednog vremenskog perioda možemo uporediti formu i funkcionalni raspored stambene kuće u Beogradu sa stambenom kućom u Londonu i saznati više o evoluciji te arhitektonske tipologije u različitim društvenim okruženjima. Njihova vrednost, dakle, prevazilazi granice poimanja valorizacije na osnovu arhitektonskih elemenata kao delova jednog ili drugog stila, već leži u  činjenici da oni predstavljaju neizostavni deo kulture jednog naroda i kao takvi zaslužuju da budu klasifikovani kao posebna vrsta graditeljskog nasleđa.

Svest o tome da je ova kategorija jednako važna, kao i vizija načina na koje ona može da se sačuva i iskoristi podarila nam je uživanje u fantastičnim prostorima starih gradova širom sveta. Da nije postojala, bili bismo uskraćeni za značajan deo graditeljkih primera, neodvojivih delova arhitektonske istorije, koji možda više od nekog pompeznog monumenta u sebi nose odlike kulturnog identiteta jednog društva. Oni predstavljaju značajne slojeve urbanog razvoja, a mogućnost njihovog čitanja u prostoru je ono što grad, kulturu i naciju čini istinski bogatim.

Fotografije odavde, odavde , odavde, i odavde.

INTRO

NDSM Amsterdam

World Wide Web je preplavljen terminima RECYCLING, REUSE, REMAKE, RECONSTRUCTION, REDESIGN, RECREATE, REGENERATION, RESTORE, REVITALIZATION, CONVERSION, ADAPTATION… Svi oni predstavljaju neki vid intervencije i na svoj način pokušavaju da nam približe značenje (i značaj) iskorišćenja postojećeg i njegove ponovne kreacije. Reciklažom se bave hobisti i profesionalci, rekonstrukcijama inženjeri i umetnici, redizajnom…dizajneri (?), a primere uspelih i manje uspelih re-kreacija možemo naći na svakom koraku puta od mode do auto-industrije. Intervencije na postojećem predmetu ili prostoru postale su mainstream u razvijenim društvima, jer čuvaju sredinu, štede energiju i koriste nedovoljno eksploatisane resurse. I imaju za cilj da svet učine lepšim.

      chair-redesign-noam-tabenkin

Moje prvo i skoro banalno iskustvo ove vrste desilo se tokom osnovne škole. Stari, sivi, fiksni telefon bio je najružniji predmet u mojoj sobi, a onda je dobio, po sred slušalice, jarko narandžastu, centimetar debelu liniju koju sam izvukla pomoću selotejpa i laka za nokte. Minimalna intervencija učinila je da zasija novim životom a ja, ushićena zbog njegovog novog, modernog izgleda, ga nedeljama nisam ispuštala iz ruku. Kad je stigao telefonski račun mama me je pitala da li želim da oslikam i peglu : ) Od tada, ubeđenje da nešto staro i ružno može da se oživi i učini lepšim me neprestano proganja, a kada su vizije krenule da se mere hiljadama kvadratnih metara, odlučila sam da upišem arhitekturu i da se bavim rekonstrukcijama.

U međuvremenu sam naučila da kulturno nasleđe predstavlja neodvojiv deo identiteta jednog društva, a globalna svest o tome već dugi niz godina razvija metodologije za njegovo očuvanje. Povratak esencijalnim vrednostima i transcedentim kvalitetima postali su imperativ savremenog stvaralaštva, a u nedostatku inspiracije za kreiranje nove estetike okrećemo se istoriji kao učitelju i prirodi kao večnoj muzi čiji nas oblici i materijali vraćaju na osnove kreacije svega oko nas.

Sa druge strane, potrebe savremenog čoveka se sve brže menjaju. Nekadašnje funkcije prevaziđene su i u vremenskim i u prostornim okvirima a novi materijali omogućavaju bolja tehnička i tehnološka rešenja olakšavajući i unapređujući svakodnevni život. To često vodi ka odbacivanju i zapuštanju zastarelih proizvoda i prostora koji više ne zadovoljavaju naše potrebe i stvaranju novih, trošeći već iscrpljene izvore energije i materijala. Ovakav odnos prema okruženju vodi ka tragičnom scenariju koji dolazi kao kazna za njegovu nebrigu dok, sa druge strane, neizlaženje u susret savremenim potrebama unazađuje i blokira društveni razvoj. Potraga za dvosmernom i dobro izbalansiranom adaptacijom koja će ostvariti napredak uz prevazilaženje ograničenja koja nameće zaštita predstavlja uzbudljiv tehnološki i umetnički izazov – kojim ćemo se na ovom blogu baviti.

Slike odavde, odavdeodavde i odavde.