Začetak metodoloških principa arhitektonskih intervencija

 JOHN RUSKIN     vs    VIOLLET-LE-DUC

ruskin vs le duc

Sve do XIX veka, intervencije na graditeljskom nasleđu nisu bile metodološke u smislu davanja značaja elementima stare arhitekture. Renesansni ili barokni graditelji bi uvek pronašli način da prikažu veličanstveni izgled ovih arhitektonskih stilova tako što bi nadogradili ostatke starog arhitektonskog objekta u istom stilu i tehnici, ne praveći razliku između starog i novog. Sa francuskim arhitektom Ežen Viole l’ Dukom (Eugène Viollet-le-Duc) i engleskim umetničkim kritičarem Džonom Raskinom (John Ruskin), koji su kasnije postali dva glavna teoretičara na ovu temu, pitanje savremenih arhitektonskih intervencija postalo je više od pitanja stila ili tehnike. Postalo je pitanje etike.

Sa njihovim stavovima na temu očuvanja istorijske arhitekture prvi put je napravljena razlika između pojmova konzervacija restauracija. Dok je Raskin tvrdio da je konzervacija jedini način očuvanja stare arhitekture, Viole l’ Duk je smatrao da je restauratorska metoda ta koja će objekat najbolje sačuvati. Dalja evolucija teorija rekonstrukcija i metodologija kojima se čuva graditeljsko nasleđe dovešće danas do formulisanja novih pojmova i njihovih značenja o čemu sam već pisala ovde, ali hajde za početak da vidimo kako su o ovoj temi tada razmišljali Raskin i Viole l’ Duk:

Džon Raskin: ’’Sedam lampi arhitekture’’

U jednoj od svojih zaostavština iz teorije arhitekture on nam daje sedam glavnih principa kao sedam ljudskih i društvenih vrednosti kojima bi svaki arhitekta trebalo da se vodi:

Žrtvovanje  |  Istina  |  Moć  |  Lepota  |  Život  |  Sećanje  |   Poslušnost

U šestom poglavlju – ’’Lampa sećanja’’ – Raskin piše o restauraciji:

’’Očuvanje arhitekture koju posedujemo je pravo značenje reči Restauracija…’’

On svaku vrstu intervencije na ’mrtvoj’ zgradi vidi kao destrukciju i laž, veštački i neprirodni način da se produži život nečemu što je već mrtvo. Smatra da nijedan čovek ne sme da menja sudbinu objekta koju mu je Božija volja nametnula kao i da nijedan drugi čovek ne može da povrati duh utkan rukom čoveka koji ga je prvi sagradio. Najveći sjaj objekta Raskin vidi u njenoj starosti i njenim godinama, te kao način da se sačuva arhitektura, privatna ili javna, on predlaže da “Kada gradimo, treba da gradimo za uvek. Kako jedna zgrada stari, moramo je paziti najbolje što umemo jer je to najpogodniji način da joj se produži život. Konačno, ako restauracija postane neophodnost, umesto postavljanja Laži na njeno mesto, mi trebamo postupiti iskreno i bukvalno je uništiti rušenjem.”

Viole L’ Duk: ’’Razgovori o arhitekturi’’

Istovremeno, sa sopstvenim pisanim zaveštanjem gde sistematski organizuje svoj pristup arhitekturi i arhitektonskom obrazovanju, Viole l’ Duk se suprotstavlja Raskinovoj teoriji predlažuči modifikaciju kao način intervencije. Njegova racionalnija ideja restauracije stare arhitekture bila je da se ponovo izgradi/dogradi uz pokušaj davanja kontinuiteta jeziku njenog vremena tako da se završi dobijajući izgled koji možda nikada nije postojao. Njegov stilski način shvatanja restauracije, za razliku od Raskinovog konzervativnog, podrazumevao je važan naučni faktor: kako bi se napravila dobra restauracija i vredna rekonstrukcija stare arhitekture, od vitalnog je značaja izrada studije i ozbiljno istraživanje istorije objekta, učenje o tehnikama gradnje koje su korištene kao i stvaranje ideje o tome šta je ta zgrada predstavljala u prošlosti. Iako je na kasnije graditelje više uticao svojom teorijskom zaostavštinom, ostavio je i svedočanstvo, na zgradama  na kojima je intervenisao, da je praktikovao arheološki precizan stil restauracije sa naročito inovativnim dizajnom. Pošto je ovladao rečnikom Gotike, u svojim crtežima i studijama koristio je nove materijale, najčešće gvožđe, na način koji je savršeno korespondirao sa srednjevekovnom konstrukcijom i tako uspevao da ažurira etos gotičkog strukturalnog izraza. Istoričari arhitekture su ga kasnije ocrnili zbog korišćenja materijala mašinskog doba i lukavog pregrupisavanja arhitektonskih elemenata i njegov rad nazvali revizionizmom istorijske stvarnosti, ali danas je njegovo ime postalo glagol u modernom francuskom jeziku: “Viole l’ Dučiti” znači ozbiljno rekonstruisati staru strukturu.

2

Viollet le Duc – Centralni toranj katedrale Notre Dame u Parizu

1

Viollet le Duc – Dizajn sa čeličnim elementima, crtež

Ne samo u oblasti arhitektonskih intervencija, nego u mnogo širem pogledu na grad, ove dve teorije su bile glavne. Pod uticajem novih engleskih gradova, Raskin razvija ideju urbanog proširenja van drevnih zidina gde se stari grad mora sačuvati kao muzej ranijeg života, dok Viole l’ Duk, naprotiv, priziva adaptaciju gradskog centra. Takođe na ovom polju, Viole l’ Dukova teorija je bila naučna osnova za radove na temu intervencija u antičkim gradovima njegovih savremenika, italijanskih arhitekata Kamila Boita (Camillo Boito) i Gustava Đovanonija (Gustavo Giovannoni) i austrijskog arhitekte Kamila Sitea (Camillo Sitte).

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s