SIMULACIJA TRADICIJE ili Zašto je konkurs u startu pogrešan

Prvom polovinom septembra meseca ove godine, na online portalima, arhitektonskim i ostalim, pojavio se poziv za učešće na konkursu za izradu Idejnih rešenja porodičnih stambenih objekata zasnovanih na arhitektonskim principima tradicionalnog graditeljskog nasleđa (pun naziv), koji je raspisalo Ministarstvo građevinarstva i urbanizma. Tema više nego zanimljiva, privukla je moju pažnju te sam pažljivo pročitala svaku stavku – od poziva za učešće, preko konkursne dokumentacije do programskih elemenata konkursa, a pre nego što sam svoj odgovor na zadatu temu odlučila da iznesem javnosti, sačekala sam da se konkurs završi prateći i odgovore nadležnih na pitanja kandidata u toku raspisa, da bih na kraju videla i rezultate. Ovom prilikom neću iznositi svoj sud o nagrađenim i otkupljenim radovima – oni nisu tema. Tema je sam konkurs.

Bilo bi odveć pretenciozno pokušati napisati bilo šta suvislije od onoga što je profesor Ranko Radović rekao o značaju i interpretaciji narodne arhitekture u nas, u svom eseju “Zamagljivanje narodne graditeljske tradicije” objavljenom 2005. godine, iste one koje je nas je i napustio. No pozivanje na njegove reči ne može da izostane u mojoj reakciji na ovu jeftinu trgovinu koja nipodaštava i arhitektonsku struku i narodno graditeljstvo dok, upakovana u ljubav prema tradiciji zapravo smrdi od masnog papira nepoznavanja suštine.

Strpljivo ću sačekati da pročitate gorepomenuti esej.

Dakle, postoji više problema koje imam sa raspisom ovog nes(p)retnog konkursa:

Prvi se nalazi u licemernom odnosu prema srpskom narodnom graditeljstvu. Činjenica da se o autentičnoj srpskoj kući – onoj istoj na koju se ovde valja ugledati – praktično i zakonski ne brine, baca tamnu senku sumnje na sam motiv konkursa. Stara, originalna, rukom, umom i duhom čoveka iz naroda sačinjena kuća, moravska, šumadijska, vojvođanska ili brvnara, ruše se i raspadaju od starosti i zapuštenosti. Zakon ih ne štiti ako nisu klasifikovane kao kulturno dobro, korisnici (ako ih i ima) nemaju sopstvenih sredstava da ih restauriraju ili rekonsktruišu a država im ne nudi pomoć jer…? Slučaj preostalih novosadskih trščara godinama čeka epilog dok vlasti žmure nadajući se njihovom spontanom urušavanju kako bi skinule taj problem sa vrata. Nije nepoznato da graditeljska baština ima ogroman ekonomski potencijal ako bi se na pravi način iskoristila. Regionalna raznovrsnost u okviru ove, jedne tipologije govori o velikom kulturnom bogatstvu koje posedujemo, ali nažalost nedostatak ideja kojima bi se ono moglo održati u životu i iskoristiti dovodi do mogućnosti da potpuno nestane. Zašto se ne raspiše konkurs putem kog bi se generisale ove ideje?

Drugi problem leži  u zadatku izrade tipskog projekta tradicionalne kuće. Prvo bih razložila ovu sintagmu na dva pojma koja se ovde nalaze u diskutabilnom odnosu – tipski projekat i tradicionalna kuća. Ne bih iznosila argumente kojima namenski projektovana kuća, za poznatog korisnika na poznatoj lokaciji, skoro smrtno ranjava tipski projektovanu kuću, za imaginarnog korisnika na imaginarnoj lokaciji, u borbi za opstanak vokacijske etike. Skoro smrtno ranjava, kažem, ali ne ubija do kraja jer u vremenu u kom tehnološka rešenja dozvoljavaju funkcionalnu fleksibilnost u oblikovanju prostora uz socioantropološke analize koje daju određene smernice za projektovanje, pametan dizajn prefabrikovane tipske kuće predstavlja pravi kreativni izazov koji će opravdati njenu ekonomsku prednost. Ona je, do duše, sa našim zakonima i dalje diskutabilna, ali za prosečnog investitora ona je uvek presudan faktor. Spomenuh prefabrikaciju u ovom kontekstu, uprkos tome što ona nije bila uslov konkursa, kako bih naglasila dodatnu mogućnost razvoja industrije i poklonila argument za delimičnu odbranu zadatka. Sa aspekta arhitektonske etike, najveći problem koji tipske kuće imaju je apstraktna lokacija za koju su projektovane i to je ona karta kojom namenski projektovana kuća udara mortkontru tipskoj kući. Da uz ovaj konkurs postoji plan, urbanistički plan sa definisanim parcelama, topografijom i ambijentalnim karakteristikama konkretne lokacije, još jedno zrno smisla bilo bi dodato zadatku. No, i dalje bi problematičan bio kontekst u koji se narodna kuća stavlja, i obrnuto, problematična bi bila tema za oblikovanje tipske kuće. Jer, kao što profesor Radović kaže: “Narodno, tradicionalno graditeljstvo nije stil nego je pogled na svet i na život, na prirodu i na duh mesta, stav prema životnim procesima i materijalima, prema podneblju i autentičnosti. To je svet istine i stvarnosti. Van mode i marketinga. Ta je arhitektura zato tako velika što slavi svakodnevno, bez zamagljivanja i bez udvaranja, bilo kome i za koju paru.” 

Tradicionalna kuća, moravska, šumadijska, vojvođanska ili brvnara, je već savršena predstava narodnog graditeljskog duha koja ne zaslužuje da na ovaj način bude tretirana. Pogrešnim usmeravanjem kroz ovaj konkurs njena interpretacija pokazala je banalni odnos prema narodnom neimarstvu i potencijalno uzrokovala više štete nego koristi za graditeljski razvoj srpskih sela.  O značaju tradicije i narodnog graditeljstva za savremenu arhitekturu pisala je u svom naučnom radu Radmila Tomovska Blagojević, u kom vrlo jasno objašnjava suštinu koja je naručiocima konkursa, a potom svim ostalim učesnicima u njemu, očigledno promakla:

“…istorijski kontinuitet ne podrazumeva pozajmljivanje motiva i ideala, već humanih vrednosti. Oblici narodnog neimarstva u sebi sadrže značajne principe građenja, projektanskih koncepata, filozofskih ideja i stavova, koje je bitno zadržati da bi se moglo od njih učiti. Narodno neimarstvo se prema tradiciji odnosi veoma iskreno prihvatajući trajne pouke, a odbacujući sve ono što je prolazno i stilski “moderno”. Pritom, narodno neimarstvo nikada ne zaboravlja prevesti opšte dimenzije i koncepte na svoj lokalni “jezik” i podrediti ih prema svojim potrebama. Na ovaj način obećava očuvanje identiteta i autentičnosti određenog mesta. Značaj materijalne istorije je ogroman i nudi mogućnost za kritičko čitanje, tumačenje i razvijanje koncepata, koji se odnose na vanvremenske principe projektovanja i građenja. Možemo zaključiti da transcendentalne kvalitete narodnog neimarstva proizilaze iz proučavanja koncepata ove arhitekture, a ne usvajanja i kopiranja gotove forme i planova. Reinterpretacija regionalne istorije i njeno transformisanje kroz sopstveni senzibilitet, da bi se zadovoljile potrebe sadašnjosti i budućnosti, naglašava značaj tradicije za savremenu arhitekturu.” 
.

Poslednji, ali ne i najmanje bitan problem ovog konkursa ogleda se u odnosu raspisnika konkursa prema graditelju. Kažem graditelju, jer pored arhitekte čiji je projekat (uvredljivo jeftino) kupljen želim da obuhvatim i tog anonimnog zidara sopstvene kuće kome je projekat (besplatno) namenjen. Svedoci smo decenijske degradacije arhitektonske struke u Srbiji koja nije na ništa nižim granama od mnogih drugih akademskih oblasti u kojima diplomci, magistranti i doktori nauka pokušavaju da pošteno i u skladu sa etikom svog posla zarade za pristojan život, te stoga mizeran iznos ponuđenih novčanih nagrada i odricanje od obaveze naručioca da autore nagrađenih i otkupljenih radova angažuje za izradu izvođačkog projekta ne iznenađuju toliko koliko su brutalno uvredljivi. Dodajmo na to i rok za izradu projekta od zvaničnih mesec dana (bez mogućnosti produžetka) koji su već uveliko krenuli da cure dok konkurs nije stigao do javnosti i ostavio, u vrh kape, tri i po nedelje za istraživanje, analizu, projektovanje i prezentaciju. Kandidatima slabije upućenim u izvore iz kojih bi crpli inspiraciju velikodušno je ponuđeno čak četrnaest naslova stručne literature o narodnom neimarstvu (u fajlu sa pitanjima i odgovorima na stranici Ministarstva) koje bi nadljudskim sposobnostima čitanja i procesuiranja valjalo  preći za to kratko, zadato vreme dok su ostale smernice dovoljno apstraktne da ostavljaju prostor za kreiranje…pa, onoga što je na kraju i kreirano.

Na trenutak ću se osvrnuti na knjigu arhitekte i teoretičara arhitekture Slobodana Maldinija – Porno i pank neoarhitektura u kojoj, između ostalog, govori o nemogućnosti arhitekte “koji nikada nije  zamahnuo čekićem ili zavrnuo šraf” da ima potpunu kontrolu nad nastankom svog arhitektonskog dela i “iskoristi prednosti koje se dobijaju iz holističkog poznavanja procesa gradnje.” Time arhitekta narodnog graditeljstva postaje sopstvena antiteza a, ironije li krasne, taj isti čovek kome se gotov projekat nudi je potomak onog istog anonimnog graditelja koji je svojim rukama, umom i duhom izgradio one iste kuće na koje se školovane arhitekte – učesnici konkursa ugledaju. Ako su njegovi deda, pradeda i čukundeda znali kako da sagrade kuću, tako savršenu, jednostavnu i divnu, zar nije uvredljivo misliti da on sam to isto ne bi znao kada bi živeo u skladu sa vrednostima koje bi ovde trebalo da se promovišu? Umesto što mu se nude veštačka rešenja, krojena po pomešanim standardima arhitekture i života, tog čoveka bi trebalo obučiti, edukovati o savremenim tokovima i podsetiti na znanja njegovih predaka, probuditi u njemu njihov duh i pustiti da sam nastavi da gradi stvarajući novu srpsku narodnu arhitekturu, autentičnu za svoje vreme. Postoje dobri ljudi koji to već uveliko i samoinicijativno rade i u tome bi ih trebalo podržati. Jedna od njih je arhitekta Dragana Kojičić, osnivač Centra za zemljanu arhitekturu, koja se godinama unazad bavi edukacijom i promocijom tradicionalnog sistema gradnje zemljom, tipičnim za Vojvodinu, i svojim blatnjavim rukama daje savršen primer kako se narodno graditeljstvo neguje i čuva.

Na kraju, zaključak je da cilj ove tragikomične akcije Ministarstva  nije nikakvo “afirmisanje arhitektonskih principa tradicionalnog graditeljskog nasleđa” niti bavljenje savremenom praksom projektovanja i izgradnje, već su ove odrednice poslužile kao udica na koju valja staviti tradicionalizmom namirisan mamac od buđavog hleba koji će poslužiti za pecanje najsitnijih, a najmnogobrojnijih riba u ovom našem moru plavom koje čine biračko telo. Bez zle namere, naprotiv, završiću ovaj tekst sa nadom da će prevagnuti razum i osujetiti nameru Ministra Ilića da se izgrade čitave ulice, pa i naselja sa “pravim srpskim kućama, na kojima su nam nekada zavideli u svetu“.(citat: B92.net 23.09.2013. “Traže se rešenja za “srpske kuće””)

Ivana Korać, dia

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s