Začetak metodoloških principa arhitektonskih intervencija

 JOHN RUSKIN     vs    VIOLLET-LE-DUC

ruskin vs le duc

Sve do XIX veka, intervencije na graditeljskom nasleđu nisu bile metodološke u smislu davanja značaja elementima stare arhitekture. Renesansni ili barokni graditelji bi uvek pronašli način da prikažu veličanstveni izgled ovih arhitektonskih stilova tako što bi nadogradili ostatke starog arhitektonskog objekta u istom stilu i tehnici, ne praveći razliku između starog i novog. Sa francuskim arhitektom Ežen Viole l’ Dukom (Eugène Viollet-le-Duc) i engleskim umetničkim kritičarem Džonom Raskinom (John Ruskin), koji su kasnije postali dva glavna teoretičara na ovu temu, pitanje savremenih arhitektonskih intervencija postalo je više od pitanja stila ili tehnike. Postalo je pitanje etike.

Sa njihovim stavovima na temu očuvanja istorijske arhitekture prvi put je napravljena razlika između pojmova konzervacija restauracija. Dok je Raskin tvrdio da je konzervacija jedini način očuvanja stare arhitekture, Viole l’ Duk je smatrao da je restauratorska metoda ta koja će objekat najbolje sačuvati. Dalja evolucija teorija rekonstrukcija i metodologija kojima se čuva graditeljsko nasleđe dovešće danas do formulisanja novih pojmova i njihovih značenja o čemu sam već pisala ovde, ali hajde za početak da vidimo kako su o ovoj temi tada razmišljali Raskin i Viole l’ Duk:

Džon Raskin: ’’Sedam lampi arhitekture’’

U jednoj od svojih zaostavština iz teorije arhitekture on nam daje sedam glavnih principa kao sedam ljudskih i društvenih vrednosti kojima bi svaki arhitekta trebalo da se vodi:

Žrtvovanje  |  Istina  |  Moć  |  Lepota  |  Život  |  Sećanje  |   Poslušnost

U šestom poglavlju – ’’Lampa sećanja’’ – Raskin piše o restauraciji:

’’Očuvanje arhitekture koju posedujemo je pravo značenje reči Restauracija…’’

On svaku vrstu intervencije na ’mrtvoj’ zgradi vidi kao destrukciju i laž, veštački i neprirodni način da se produži život nečemu što je već mrtvo. Smatra da nijedan čovek ne sme da menja sudbinu objekta koju mu je Božija volja nametnula kao i da nijedan drugi čovek ne može da povrati duh utkan rukom čoveka koji ga je prvi sagradio. Najveći sjaj objekta Raskin vidi u njenoj starosti i njenim godinama, te kao način da se sačuva arhitektura, privatna ili javna, on predlaže da “Kada gradimo, treba da gradimo za uvek. Kako jedna zgrada stari, moramo je paziti najbolje što umemo jer je to najpogodniji način da joj se produži život. Konačno, ako restauracija postane neophodnost, umesto postavljanja Laži na njeno mesto, mi trebamo postupiti iskreno i bukvalno je uništiti rušenjem.”

Viole L’ Duk: ’’Razgovori o arhitekturi’’

Istovremeno, sa sopstvenim pisanim zaveštanjem gde sistematski organizuje svoj pristup arhitekturi i arhitektonskom obrazovanju, Viole l’ Duk se suprotstavlja Raskinovoj teoriji predlažuči modifikaciju kao način intervencije. Njegova racionalnija ideja restauracije stare arhitekture bila je da se ponovo izgradi/dogradi uz pokušaj davanja kontinuiteta jeziku njenog vremena tako da se završi dobijajući izgled koji možda nikada nije postojao. Njegov stilski način shvatanja restauracije, za razliku od Raskinovog konzervativnog, podrazumevao je važan naučni faktor: kako bi se napravila dobra restauracija i vredna rekonstrukcija stare arhitekture, od vitalnog je značaja izrada studije i ozbiljno istraživanje istorije objekta, učenje o tehnikama gradnje koje su korištene kao i stvaranje ideje o tome šta je ta zgrada predstavljala u prošlosti. Iako je na kasnije graditelje više uticao svojom teorijskom zaostavštinom, ostavio je i svedočanstvo, na zgradama  na kojima je intervenisao, da je praktikovao arheološki precizan stil restauracije sa naročito inovativnim dizajnom. Pošto je ovladao rečnikom Gotike, u svojim crtežima i studijama koristio je nove materijale, najčešće gvožđe, na način koji je savršeno korespondirao sa srednjevekovnom konstrukcijom i tako uspevao da ažurira etos gotičkog strukturalnog izraza. Istoričari arhitekture su ga kasnije ocrnili zbog korišćenja materijala mašinskog doba i lukavog pregrupisavanja arhitektonskih elemenata i njegov rad nazvali revizionizmom istorijske stvarnosti, ali danas je njegovo ime postalo glagol u modernom francuskom jeziku: “Viole l’ Dučiti” znači ozbiljno rekonstruisati staru strukturu.

2

Viollet le Duc – Centralni toranj katedrale Notre Dame u Parizu

1

Viollet le Duc – Dizajn sa čeličnim elementima, crtež

Ne samo u oblasti arhitektonskih intervencija, nego u mnogo širem pogledu na grad, ove dve teorije su bile glavne. Pod uticajem novih engleskih gradova, Raskin razvija ideju urbanog proširenja van drevnih zidina gde se stari grad mora sačuvati kao muzej ranijeg života, dok Viole l’ Duk, naprotiv, priziva adaptaciju gradskog centra. Takođe na ovom polju, Viole l’ Dukova teorija je bila naučna osnova za radove na temu intervencija u antičkim gradovima njegovih savremenika, italijanskih arhitekata Kamila Boita (Camillo Boito) i Gustava Đovanonija (Gustavo Giovannoni) i austrijskog arhitekte Kamila Sitea (Camillo Sitte).

 

Advertisements

VRSTE INTERVENCIJA na graditeljskom nasleđu

HPIM5827

Conimbriga, Portugal

U okvirima arhitekture i urbanog planiranja, prema Prof. dr Nunu Portašu (Nuno Portas), portugalskom arhitekti i stručnjaku za urbane i arhitektonske rekonstrukcije, od velikog je značaja za svakog profesionalca u ovim oblastima da ume da razlikuje sledeće vrste intervencija:

RESTORATION (restauracija), RECUPERATION (rehabilitacija), REUSE (ponovna upotreba), REVITALIZATION (revitalizacija), REQUALIFICATION (rekvalifikacija), REANIMATION (reanimacija) i REGENERATION (regeneracija).

Profesor Portaš dalje deli intervencije prema prostornim strukturama nad kojima se sprovode:

One koje se odnose na arhitektonske objekte:

  1. RESTORATION (restauracija) – predstavlja konsolidaciju i konzervaciju monumentalnih građevina bez dovođenja njihove namene u pitanje. [Konzervacija i restauracija se danas pojavljuju u istom kontekstu kada je reč o očuvanju kulturnih dobara. U jednom od narednih postova saznaćete da to nije oduvek bilo tako i da su one u početku predstavljale dijametralno suprotne metode intervencije sa drugačijim značenjima nego što ih imaju danas.]

Gradska većnica u gradu Bielsa, Španija

  1. RECUPERATION (rehabilitacija – u praksi najčešće označena kao REKONSTRUKCIJA) – prihvata uvođenje novih arhitektonskih elemenata prema kompatibilnosti sa funkcijom, formom i materijalima objekta.

THE WATERHOUSE BOUTIQUE HOTEL, Shanghai, China

  1. REUSE (ponovna upotreba) – se može definisati kao re-okupacija datog prostora, što znači davanje nove namene prostoru, koristeći adaptaciju kao ključnu aktivnost kojom se čuva graditeljsko nasleđe.

Dominikanski manastir pretvoren u centar za performanse, Ptuj, Slovenija

i one koje se odnose na urbane/ruralne/građene celine:

  1. REVITALIZATION (revitalizacija) – predstavlja re-aktivaciju nekog prostora, u smislu vraćanja prostora u život uvodeći u njega nove aktivnosti koje će poboljšati ekonomiju celine

Savamala, Beograd

  1. REQUALIFICATION (rekvalifikacija) – bi bila akcija vraćanja dostojanstva gradu, dajući jednom dekadentnom prostoru novi urbani kvalitet. Ova vrsta akcije se sprovodi  kroz strategije „Menadžmenta javnih prostora“ i „Menadžmenta grada“

Rekvalifikacija urbanog bloka u gradu Curitiba, Brazil

  1. REANIMATION (reanimacija) – znači vraćanje u život uz saniranje oštećenja i odnosi se na slučajeve većih nesreća i katastrofa kao što su zemljotresi, poplave, ratna razaranja i sl.

Varšava, najekstremniji primer urbane reanimacije koji je obuhvatao rekonstrukciju kompletnog urbanog tkiva nakon uništenja tokom II sv. rata

  1. REGENERATION (regeneracija) – je termin koji se pojavio nakon što su neke evropske institucije i fondacije, kao Unesco i fondacije Evropske Unije, utvrdile da su mnoge urbane intervencije elitističke i da obuhvataju samo određene sektore društva isključujući mnoge druge (ovde se misli na izrazitu Džentrifikaciju). Ideja regeneracije je da se vodi računa o obe, i materijalnoj i socijalnoj dimenziji intervencije kako bi se predstavile nova politička i društvena logika. Razlika između ove dve akcije (Regeneracije i Džentrifikacije) koje se često prepliću zahteva posebnu obradu u nekom od narednih postova.

Evidentno, različite aktivnosti se odnose na različite oblike i tipove prostornih struktura i imaju različite polazne probleme (funkcionalne ili konstruktivne) koje treba rešiti, ali često i uključuju jedna drugu na istom ili različitim nivoima, te na taj način generišu nove termine kojima su jednostavno objašnjene. Tako se promena namene nekog objekta uz modifikaciju postojeće strukture najčešće pojavljuje pod terminom ADAPTIVE REUSE, ARCHITECTURAL CONVERSION  ili ARCHITECTURAL TRANSFORMATION, dok neki autori modifikacije postojećih spomenika posmatraju kao METAMORFOZE što one, na kraju, i jesu. Ono što je svima njima zajedničko je težnja za isticanjem kvaliteta koje postojeće narušene strukture poseduju i cilj da se sačuvaju kao deo kulturnog, istorijskog ili tehničkog nasleđa. Izbor najkompatibilnije metode intervencije kao i kriterijumi za odabir elemenata i celina vrednih čuvanja su teme koje izazivaju stručne debate još od kraja XIX veka i koje sa razvojem svesti i tehnologije paralelno evoluiraju i dan danas.

Još jedan, nezanemarljiv vid intervencije u urbanom prostoru koji nije obuhvaćen ovom podelom spada u domen Street Art-a, a to je tema koja zaslužuje poseban post.

Prva fotografija by Ivana Korać, ostale odavde,  odavde, odavde, odavde i odavde.